Dnevnik jednog rudara

Lift polazi… zvuk koji para uši… metalna konstrukcija nas spušta tamo… dole… nas četvoricu. Posmatram šutljiva lica prijatelja, komorata… Gledam svakog ponaosob, analiziram, poredim sa sobom, pokušavam da shvatim šta osjećaju. Zanimljivo mi to, ne znam zašto.
Prvi, zdesna, nije naspavan. Svakog trena mu se omakne pokoje zijevanje iako se, čuvajući zatvorena usta, trudi da to bude neprimjetno. To je, valjda, neki podsvjesni stid, da ne ispadne da nije spreman… Nije bitno prijatelju, niko nije spreman… Ne mari, zijevaj, pomislim u sebi. Do njega, moj stari prijatelj… Svu pažnju mu je zaokupila kopča na kaišu. Koliko se samo trudi da izađe na kraj sa njom. Heh, to mi izaziva blagi osmijeh na licu. U ovom trenutku, ništa mu na svijetu nije važno sem te kopče. Čak primjetim i da postaje malo ljut na nju. Neka, i ljutnja je za ljude… samo ti nju savladaj… prokletu kopču. A posljednji, najmlađi među nama, snažan, visok, spremniji od svih nas… ali neiskusan. E, na njegovom licu vidim strah. Treba vremena, moj prijatelju, da naučiš da taj strah potisneš u sebe. Da izvana izgledaš tako neustrašivo, iako iznutra, iznutra si tako krhak. U svom tom strahu, on je zagledan samo u jednu tačku. Ne pomjera se. Treba vremena, strpi se.
Lift je stao. Stigli smo. Otvara se metalna konstrukcija i njih trojica hitro izlaze iz nje i, znajući svoj zadatak, svako se upućuje u svom smijeru, kroz te uske hodnike. Ja krećem i… zastajem. Val nevjerovatne topline mi prožima tijelo. Kapi znoja, velike kao proljetna kiša, spuštaju mi se niz obraze. Smiri se, pomislim u sebi, nije ti prvi put. Toliko sam puta bio ovdje, toliko godina rada, sve sam bez straha prošao… šta mi se sada dešava. Pokušavam da krenem, ali noge… ne… noge se ne miču. Šta mi je… nije me strah, ponavljam u sebi. Mene da bude strah… mene, koji godinama slovi za jednog od najboljih rudara… mene, koji uradi i ono gdje mnogi rudari zastanu i, zgledajući se, razmišljaju na koga je red. Tada ja kažem: "Neka, ja ću." Mene da bude strah… ne, sa tim se neću složiti, to nije strah, nego… možda sam bolestan, možda je… ma ima mnogo drugih rješenja, samo znam da strah nije jedno od njih. U tom trenutku me hvata neka panika, dok se u daljini čuju mašine, rade, probijaju… Sav taj zvuk oko mene, buka, gubim se, znojim se sve više i, u čitavoj toj situaciji, kada hiljadu misli prolazi kroz glavu, okrećem se i ulazim u lift. Pritišćem dugme prema gore.
Kakvo olakšanje, kao da je neko okrenuo prekidač u meni. Panika popušta, duboko uzdahnem i izlazim na površinu.
"Osjećam bol u stomaku", govorim prijatelju na izlazu iz lifta. "Reci da sam morao hitno kući, sve ću im objasniti sutra… tako reci." Odlazim u radnom odijelu i upućujem se prema autu. Stid me je, ne znam šta mi se desilo. O tome ću dobro razmisliti, nasamo, samo znam da će ovo ostati moja tajna. Ne, niko neće znati da me je bilo strah… mene… mene da bude strah… nikad.

14 Responses to “ Dnevnik jednog rudara ”

  1. “Umetnost je, dakle, sve ono što ne razumemo.”, Balašević
    Strah je jedna vrsta prirodnog mehanizma zaštite i najčešće se javlja kada se nađemo na polju nepoznatog, nerazumljivog, te nemamo mogućnost kontrolisanja situacije.
    “Samo se budala ne boji.”, moja majka. :))
    Fina priča.

  2. viciousdusica

    Strah je jedna od naintenzivnijih ljudskih emocija. Malo ko ga može pobijediti. Sviđa mi se priča 🙂

  3. Svi bi ponekad voljeli da nemamo straha, ali, koliko nas samo on puta spasi i izvuce iz mnogih situacija. Neka straha.
    Jedini je problem što se nekada neocekivano pojavi, pa nas iznenadi… nekad ga ne razumijemo. @Hvala vam na citanju.

  4. Citavo jutro razmisljam o strahu.
    Kad ga prepoznas..na neki nacin si vec i savladao prvi teski korak.
    Poslije dolazi ono sto ce te ubiti ili oziviti.

  5. Vidiš, zanimljivo je to što kažeš… prepoznati ga i suociti se sa njim je najteži korak.
    Nadalje je lako… valjda.

  6. E moj Kazza .. šta li si ti bio u tom nekom životu prije??
    Koliko si ih, ustvari, imao prije ovoga u kojem znaš toliko stvari, u kojem najljepše poznaješ osjećaje, možda vlastite, možda i ove .. koji izgledaju kao krojeni tobom ili krojeni po tebi.. isto ti ga dođe??!
    Sve pohvale, kao i obično.

  7. E moja viloo… da znaš… samo kad bi znala… heh.
    Kao i obično, reci bi sve pokvarile… zato, jednostavno, hvala.

  8. dodjoh, vidjeh, odoh 🙂
    bice jos mnogo dnevnika, vidim da si pun svega, upijas sve i unosis se u to…
    prava stvar… radujem se buducim redovima unaprijed 🙂

  9. ne vjeruj mu bona nista 😀

  10. Moj je djed bio rudar. Kažu čudnog ponašanja, previše povučen i zatvoren.

    Nekako bi radije da sama mogu sjediti u toj tišini sa njim i ne suditi, nego da slušam njihove površne zaključke. Ali previše brzo ga je tišina uvukla u sebe. Mama kaže da je vidio moju sliku prije tragedije. Upoznali smo se na taj neobičan način. I to je bilo dovoljno.

    Nego, fino ti je ovo. Lijepo napisano.

  11. Lijepo…stvarno… interesantan blog.

Komentariši