Dnevnik jedne pozornice

Da je čitav svijet publika a ja na pozornici, ja bih samo ćutao. Nek’ kroz moju tišinu čuju ono što govorim, što ima da kažem. Nek’ kroz moju tišinu osjete gnjev u meni. Neka im moja tišina bude kazna.

Da je čitav svijet publika a ja na pozornici, ja bih samo gledao. Nek’ u mom pogledu vide razočarenje u njih. Nek’ u mojim očima vide protraćeno djetinjstvo, izgubljene godine prošarane metcima mnogih ratova, krike dječijih želja i obrise neostvarenih snova.

Da je čitav svijet publika a ja na pozornici, ja bih samo slušao. Da čujem šta imaju da kažu, da vidim kako se brane… da osjetim zamuckivanje prilikom laganja, drhtaj u glasu. Da čujem njihovu šutnju pred velikim sudom.

Da je čitav svijet publika a ja na pozornici, ja bih stavio masku. Da im ne dopustim da me vide slomljenog… Da im ne dopustim da se gozbe mojim porazom. Da prikrijem strah. Što da vide moj neuspjeh, što da čuju udar mojih koljena od zemlju kada, od iznemoglosti, klonem.

Da je čitav svijet publika a ja na pozornici, ja bih glumio.