Dnevnik jedne priče

Nije se uopšte morala truditi da bi bila neobična. Čak je, možda, zbog navika i utjecaja okoline podsvjesno htjela biti kao sve ostale priče ali, jednostavno, to nije tako išlo.

Njeno rođenje se desilo jedne februarske zime. Već se šaputalo kako je snježni sag dotrajao te je vrijeme, poslušavši ta šaputanja, lagano povlačilo taj bijeli prekrivač. Oni vrlo spretni su već mogli da koračaju a da ne nagaze na posljednje ostatke zime i znakove da je ona, u svom pravom obliku, bila tu. Oni nespretni su morali da još koji put ugaze u naslage pahulja, redane jedna na drugu i vezane zagrljajima.
Dakle, u takvom okolišu ova priča je doživljavala svoj uvod. Ona ne bi bila čudna da na samom uvodu nije bila atipična. Mnoge priče čekaju do raspleta da bi pokazale svoju posebnost no ova, ona nije mogla da čeka… jer drugačije nije znala. Zbog tako neobičnog uvoda, zaplet priče se nije mogao prepoznati. Zaplet je bio neki normalni nastavak uvoda. Ne, nije bio nastavak… više će biti da je bio sastavni dio uvoda. Da, zaplet i uvod su bili jedno… isprepleteni i složni kao cjelina. Neodvojivi.
Neobična priča, rekao sam vam.

Vrhunac… heh… biće čudno kad vam kažem no, ova priča nije imala jedan vrhunac. A zašto… pa, u svakom novom pasusu je doživljavala novi. Rastuća funkcija, nešto tipa kvadratne ili kubne. Čitalac taman pomisli "To je to…" a već u sljedećem redu doživi novi "šok". I gdje da se svrsta ovakva priča…
Preokreta nije bilo. Prosto i jednostavno, bez velike filozofije.
Kao ni raspleta.
A ni kraja.

Čista, prosto neobična, čudna i atipična, rastućo funkcijska priča.
Da nacrtam grafik?

5 Responses to “ Dnevnik jedne priče ”

  1. A ja mislila da takve priče ne postoje… 🙂

  2. @Caligo, i know nothing… 😀

    a @Centaurea, u čudu se i ja čudim… kada sam je čitao (mislim, još čitam jer nema kraja) sve sam u sebi govorio “a svašta, a svašta…” 😀

  3. A klupko neće i neće da pokaže putanju.

  4. PanonskiMornar

    Čak nema ni mrvica hljeba…

Komentariši